U društvu u kom se od majki očekuje savršenstvo u svakom trenutku, odluka da se ne doji često postaje meta nepravednih komentara, pogleda i osuda. Koliko god govorili da je „najvažnije da je beba zdrava“, izgleda da mnogi još uvek veruju da postoji samo jedan pravi način da budeš dobra mama – i da taj način podrazumeva dojenje.
Ali, hajde da pričamo iskreno.
Postoje žene koje nisu želele da doje. Ne zato što nisu „dovoljno majke“, ne zato što nisu informisane ili nemarne, već zato što su svesno odlučile da to nije najbolji izbor za njih. Možda zbog fizičke nelagode, mentalnog zdravlja, traumatičnih iskustava, sopstvenih granica ili jednostavno – jer nisu osećale želju.
I to je u redu.
Ono što nije u redu jeste osuda.
Zamislimo samo: nova mama, tek izašla iz porodilišta, pokušava da se snađe u potpuno novoj ulozi. Umesto podrške, dočekuju je komentari poput:
– „Šteta, mleko je najbolje.“
– „Pa kako će ti se dete vezati za tebe?“
– „Samo si lenja, nisi ni pokušala dovoljno.“
U tim rečenicama nema mesta za razumevanje. Nema mesta za mamu.
Majčinstvo nije takmičenje u stepenu požrtvovanja. Niti se meri količinom mleka, nego količinom ljubavi, pažnje, strpljenja i hrabrosti.
Da li beba dobija ono što joj treba? Da li je mama prisutna, nežna, odgovorna?
Ako je odgovor „da“ – sve ostalo je manje važno.
Dojenje može biti divno iskustvo. Ali i hranjenje na flašicu može biti puno topline, kontakta očima, osmeha i nežnosti. Obe mame su dovoljno dobre. Obe su prave mame.
Vreme je da prestanemo da stavljamo majke u kalupe. Da prestanemo da im govorimo kako da osećaju svoje telo, svoju bebu i svoje granice.
Jer u majčinstvu nema mesta za osude – samo za podršku.
